Izaija

O da razdreš nebesa i siđeš, da ime svoje objaviš neprijateljima: pred licem tvojim tresla bi se brda, pred tobom bi drhtali narodi,

kao kad oganj suho granje zapali i vatra vodu zakuha!

Čineć djela strahotna, neočekivana, silazio si, i brda su se tresla pred tobom!

Pomažeš onima što pravdu čine radosno i tebe se spominju na putima tvojim; razgnjevismo te, griješismo, od tebe se odmetnusmo.

Tako svi postasmo nečisti, a sva pravda naša ko haljine okaljane. Svi mi ko lišće otpadosmo, i opačine naše ko vjetar nas odnose.

Nikog nema da tvoje ime prizove, da se probudi i osloni o tebe. Jer lice si svoje od nas sakrio i predao nas u ruke zločinima našim.

Pa ipak, naš si otac, o Jahve: mi smo glina, a ti si naš lončar - svi smo mi djelo ruku tvojih.

Ne srdi se, Jahve, odveć žestoko, ne spominji se bez prestanka naše krivice. De pogledaj - ta svi smo mi narod tvoj!

Opustješe sveti gradovi tvoji, Sion pustinja posta, i pustoš Jeruzalem.

Dom, svetinja naša i ponos naš, u kom te oci naši slavljahu, ognjem izgori, i sve su nam dragocjenosti opljačkane.

Zar ćeš se na sve to, Jahve, sustezati, zar ćeš šutjet i ponižavati nas odveć žestoko?